CETINJSKE AFERE

 

понедељак, 20. март 2017.

CETINJSKE AFERE

Cetinjske afere

CETINJSKE   AFERE

    IZDAVAČ : ‘’M.I.S. CRNA GORA’’’ VELINGTON

       ŠTAMPA:  BROTHERS HAJDUKOVIĆ & VUJIĆ

       PRELOM: Ing. STANKO RADOJEVIĆ

       GRAFIKA: BILLY SCOCKIANS

       FOTOGRAFIJA: RANKO LUČIĆ

       REDOSLED: BRANKO KLAČAR

       UREDNIK: NIKOLA POPRŽAN

      

       TIRAŽ: 3000.

Primjedba korektora: Pravopis, gramatika i arhaizmi su prilagođeni cetinjskom govornom području uz saglasnost autora.

       

Riječ AFERA ima, uglavnom, negativnu konotaciju. Riječ afera ima osnovu u francuskoj riječi Les afferes koja još znači i posao, radnja, zbivanje…
E, sa te polazne tačke pričam o cetinjskim afeama svakakvog značenja.

           AFERA BOTAFOGO

Ni sam ne znam kako i zašto sam se domogao sjećanja iz prošlih vremena. Valjda zato što sam čitao neke tekstove (topike ili tako nekako), pa se priupitah da li sam i ja TAMO živio. 
E, iz tih vremena sjetih se ''AFERA'' koje su potresale Cetinje od BY&C(Baice) do Kampobasa(Donje Polje).
Taman, ali poslije dugo vremena, kad počne da blijedi afera ''CRNI MAČAK'', evo afere ''KURICA'' ili ''GALINA'' (zavisno od opredjeljenja). Eksplodira poslije afera ''ROKERO''. Svim ovim i sledećim aferama predhodila je afera ''BOTAFOGO’'

Turnir ‘’Tri korne-penal’’ se zahuktao. Ekipe se prijavljuju i poslije duela sa ekipom ''Lanerosi''( po uzoru na Talijanski fudbalski klub) kojoj je trener i šef bio Momo Rutonić, ispadaju iz daljeg takmičenja, jer gube od dobro odabrane i uigrane Momove ekipe. 

Bogdanovci sastaviše ekipu koju je predvodio Ćiro Đurđin. Nazvaše je ''LACI(j)O''. Oni su eliminisali mnoge ekipe i domogli se četvrtfinala uglavnom ‘’na krljanje’’.

Parkaši na čelu sa Dragom Magom su sastavili dobru ekipu koju su nazvali ''SAUTEMPTON''  i domogli se četvrtfinala. 

Banski stanovi su imali, mislim, najbolju ekipu koja se zvala ''BOTAFOGO'' . Dalje od četvrtfinala se nije otišlo jer šefove-trenere, sve jednoga po jednoga, privede u Miliciju milicajac Karašević koji je bio stojser iz sjevernih krajeva. 

Đe ste tice, dreknu komandir Vejsil kad uđe u prostoriju u koju nas je strpao Karašević, koga su Cetinjani zvali TULJAN. Tako ga je ‘’krstio’’ Mijo Banović. 
Komandir se prezivao Guzina, mali (đeca bi rekla ićni) rastom sa duplim petama propinjaše se na prste. To mu je bila taktika da zavara procjenjivanje visine. Bolje reći da sakrije koliko je mali. 
Poslije neprijatne pauze opet dreknu: Đe ste vinovnici jedni? Mislite da NAS prevarite a? E, neće moći ove noći, ja vi velim!!! Da se ko nije mrdnuo tun, dok ne dođe drug Vojo. 

Izađe i kračunom sa one strane zapata vrata koja nijesu imala druge brave. Mi nervozni, šapatom pitamo jedan drugoga da li zna o čemu se radi. Odgovor je bio slezanje ramenima. Kako vrijeme odmiče, nervoza sve veća. Ulaznice su bile sve rasprodate, a mi ovdje čekamo nešto i Voja.Vojo, udbaš koji nije nosio kožni mantil i čizme ka Petar Aladin, dođe u neko zlo doba. Tuljan otvori ona vrata, uperi prst u Ćira Đurđinoga i dreknu: POLAZI!!! Za Ćirom se zatvoriše ona vrata, ali se sve čuje.

- Oooo, viđi ti njega a? Misliš da mi ne znamo što vam je to LaciJo a?

- To je ime od...

- Ćuuuuut! Kakvo ime? Koga ti ođen lagaješ a? Govori za koga radiš?(pljus, pljus)…

- Druže Perko... 

- Pljus, pljus odjeknuše šamarčine. Nijesam ti ja Perko!!! Ja sam Vojo, a otac mi je Perko! Pljus, pljus... Za koga radiš, lijepo da si sve ispričao, jer mi sve znamo, ali oću da nam sam ispričaš. Jednom riječju kao da se kaješ.

- Mi samo igramo na male golove.

- A, je li? A ono tri korne penal? Što vi to znači a ? Misliš da mi ne znamo? Nama oćete da zavarate tragove??? GO VO RIIII !!!! Tada je imao nastup Tuljan, jer se čulo nešto tupo, a saznao sam kad sam ja bio pred Vojom, da taj zvuk proizvodi pendrek po leđima, kad u djelić sekunde poslije udarca hrupi vazduh iz pluća pa naleti na stisnuta usta. Sve nas je redom ispitao Vojo, i napisali smo izjave oteklija obraza, da radimo za strane sile.

E, sad mrš kući, i nemoj da je neko izašao i pričao od ovome sa nekim. 

Mršššš !!!

 Afera galina – КУРИЦА

Cetinje je bilo podijeljeno na zapadnjake i rusofile. Jedni - zapadno orjentisani su aferu zvali AFERA GALINA, a rusofili AFERA КУРИЦА.

Galina na Italijanskom znači kokoška. Kurica na Ruskom znači kokoška. 

Dobro se mi zamomčili. Počeli žešće gledat đevojke kradomice. Ne smiješ javno, e ti puče pogibija. Svaka je imala bar jednoga brata, pa se drž dobro ako oni doznaju e im sestru gledaš. Opet, one koje nijesu imale brata, imale su ‘’zaštitnike’’. To su bili bokseri cetinjski. Ćobi je bio ''zaštitnik'' od pet đevojaka. O nečemu ozbiljnijem se moralo krit u devet zavoja. Đevojke nešto nijesu bile naredne.

Ljeti, a se završi školska godina, eto Branka sa ''regenšpuljom'' na staro igralište pod Ćikovu glavicu. Cijelo ljeto je radio regenšpulj  (odbi od korpi, uzvikivao je momak koji je radio tu) do početka školske godine. Poslije sam saznao da Branko ‘’Ringešpulj’’ nije mnogo mario za zaradom od ringišpila, streljane, ''ko nabije-taj dobije'' i ostalih zanimacija.

                  

         

Branko je bio ušao u zatvoreni(tajni) krug cetinjskih kockara, i redovno im uzimao mjeru. Jednoga dana vrtimo se Gaga Sekulić i ja oko igraonica i ringišpila, onako, ka vazde bez para i ugledasmo jednu đevojku koja je do juče bila đevojčica, đe se natakarila na štikle od tri prsta. Bješe obukla jednu bijelu bluzicu sa vezenim šarama oko miške i oko vrata, plisiranu teget suknju, dobro se isprsila, pa kad nas viđe ''skamenjene'' dreknu iz svega mozga: ''Tata, tata...viđi, ovi me gledaju...'' 

Bješte noge.... 

Tada je mjesto za ''ono'' bio Orlov krš, kao sad Tocila. 

E, nije mnogo vremena prošlo kad  je ćahu sprovodit momci pud Ljetnje ili Orlova krša. Odili su, valjda, da gledaju odozgo lijepu panoramu i ne zvaše tatu da je neko gleda.

Neke đevojke su, onako po dvije tri, izlazile u park i mi za njima, ma uzalud. 

Kakvi uzalud! 

Ofta Mijo Banović da je park iza Granda pun kokošaka. Kako je Mijo bio veoma vješt u baratanju praćkom, časkom bi ''ulovio'' dvije kokoške. Zamotamo ih u stare novine i svi čoporativno kod Mija kući, pošto mu majka nikako nije mogla napuštiti rabotu prije tri popodne, pa smo bili ''mirni''. Dalile Kostić se bješe nevjerovatno izvještio da ispeče kokoške, a kod Klikoga na pekaru vazda je bilo vrućega leba. U Umce je bilo mladoga luka po baštama. To je trajalo dok je ulovljena poslednja kokoška iz parka. 

U NJenjov park (tako sad cetinjski podmladak zove Njegošev park) su šetale Dojkove kokoške, ali gustina zelenila nije davala dovoljno tajnosti, pa odlučismo da posjećujemo Dojkov kokošarnik kasnije noću. To je trajalo dok Dojko nije metnuo katanac na kokošarnik. Donje polje (Kampo baso), Donji kraj (Baso finale), Bajice (By & C), Umci (Nagorno Karabah) ostadoše skoro bez ijedne kokoške. Ostao je jedino kokot komandira milicije Vejsila Guzine. Kad su se svijetla potulila i još malo vremena poslije, probasmo nas nekolicina da iznesemo kokota iz kapunjere, ali kako mu se ko primakne, prodere se ka mačak. 

Mato Begović reče da puštimo njega, pa prije nego je uljega u kapunjeru, izdaleka poče ga vabit: Pi pi pi poiipiii...., iznese kokotana i bi pripremljena gozba za śutra.

        

                   Komandiru falio kokot, a kako je vazde na Cetinju bilo dežurnih očiju, odmah dozna komandir da mu je kokot ukraden i ko ga je ukrao. Pero Šoć poče plavom pticom da nas skuplja po Cetinju.  

                 

Śanka i mene izvede iz bioskopa. Śankova đevojka istrča za nama, pa kad viđe što će biti, sklopi ruke Śanku oko vrata i poče kukati: 

Nemote mi ga oštetiti ako Boga znate. Nemam nikoga do njega. Što će mi ako ga poštetite? 

Jedva je Pero milicajac odvoji od Śanka i ućera nas u ‘’Plavu pticu’’.

                               

A, jeb@aćemo vam majku majčinu. Našli ste da izijete komandirovoga Gavrila Principa, a on ga čuva toliku silu vremena. 

Kod komandira nas bješe priveo skoro sve. Nadao sam se da neće Mitka privesti, jer ako njega privede, ispričaće Mitko Stankin i ono što ga ne budu pitali. Danas bi ga zvali ‘’SITNA DRUKARA’’. 

Nadanje je ludom radovanje. 

Ugura Pero Mitka(mada on nije učestvovao u operacijama) i Armuša. Eto sad ste svikolici tunake, a evo dodi i komandir. 

Ulazi komandir, on onako metar i velika želja da poraste još, propinje se na prste. 

-Tu ste lupeži, aaaaa?

- Ako znam ja išta o benzinu druže komandire, bez svakoga osta. Đinu ukopa, odrecitova Armuš, sve lomeći prste na rukama.

- Benzin veliš, aaaa???

- E, e druže komandiru. Ništa ne znam o benzinu.

- Nemo da je ko šušnuo, strogo naredi komandir i ode u drugu prostoriju. Otud se čulo kako se preko telefona(nije bilo radio veza) pozdravlja redom sa svim komandirima po Crnoj Gori i pita ih da li imaju kakvu potragu u vezi sa benzinom. Kako je od svih redom dobio negativni odgovor, uđe kod nas i zalijepi Śola.

TIiiii, uprije prstom u Mitka i reče mu : ''PRIČAJ SVE PO REDU I POTANKO...'' Ispriča Mitko sve, jer smo mu mi svaki put prepričavali o gozbama.

 Śutri dan na pjacu odjeknu afera u svim pojedinostima. 

Bućko Popović veljaše esu mu falile najmanje dvadeset kokošaka, ma nije prijavljiva, eje mislio da je lisica u pitanju.
Loli je falilo skoro trideset kokošaka, ma nije ništa ni on prijavljivao. 

Kad je to čula Stanka, Mitkova majka, ode kod aLbokata Vlada Aleksića u Ivanbegovu ulicu, da joj sastavi tužbu protiv svih nas(nijesmo u njenu avliju išli) za nanesenu štetu, duševni bol i izgubljenu dobit. Nijesam siguran, ali mislim da nikad nije imala niti jednu kokošku. Morali smo  joj, po presudi Moša Martinovića, kome je zajebancija bila milija od leba, nadoknadit sve troškove. I njen sin Mitko, naravno. Džabe sam cijelo ljeto argatovao u Geo-fizički zavod. Sve je otišlo na nadoknadu za duševni bol...

AFERA CRNI MAČAK 

Tek što su prestale diskusije na sastancima partiNskih ćelija po Cetinju o aferi BOTAFOGO, ne lezi vraže. 
Dođoše na Cetinje odnekud sakupljači sekundarnih sirovina, i uzeše stan u Ivanbegovoj ulici kod Pavićevića, između kuće Aleksića i Ilije gobavoga, sa velikom avlijom do avlije Milana Savovog Jablana. 
Na samom izlazu iz hodnika (portika) u avliju, sa lijeve strane bješe postavljena velika vaga kakva je jedino bila na ’’silosu’’. Ta rijetka vaga davaše nekakvu ozbiljnost. Tu se mjerilo staro gvožđe, mesing, aluminijum, gus i BAKAR i odlagalo se na gomile raspoređene po ogromnoj avliji. Čudio sam se što će na Cetinju još sakupljača, kad ni Branko Čuka, jedini do tada sakupljač, nije imao neke fajde. Gomila starog gvožđa oko Čukine kuće se slabo povećavala.
Obod bješe organizovao za dan fabrike posjete građanima. Defilovali su Cetinjani po halama vas dugi dan. Vesko je ekskluzivno proveo oca Stevana da ga upozna sa cijelim procesom proizvodnje, jer je ''Obod'' bio osvojio kompletan proizvodni program. 

Sledeći dan taj defile(razgledanje proizvodnog procesa) prekide milicija i izagna na veliku brzinu sve posjetioce. 
Što ovo bi, skoro svak je pitao svakoga.Već śutradan varodne, cijelo Cetinje je znalo što ono bi juče.
Pod ‘’TEZOM’

         

prva piljara je bila Boža Maksimovića(iz koje ćeš kace pitao bi Božo, čačkajući nosurdu pokazujući ONIM prstom na četiri kace raznog sira), pa Rista Darića(šurulu murulu freška riba kod Nagiba…) pa Milovana Ćićanovića, pa Tahira Orahovca(evo roba slatkoga droba),pa Bana Marićevića.. , a poslednje tri prodavnice su bile mesare. Poslednja u nizu mesara je bila Radovana Ivanovića. Žene su mu ’’ispjevale’’ pjesmu: Radovane oko moje, divno li je meso tvoje. Radovan, inače crven u licu, kad dođe meso, a pet šes žena mu zapjevaju ono Radovane oko mojeeee..., Radovanu i čelo pomodri. Nema dodavanja na vagu džonte ni kosti. Samo čisto meso.

U grupama ispred piljarnica se prepričavaju novosti. Do devet ura se zna sve što se dogodilo juče.
Po pjaci kruže domaćice i oni domaćini koje su izagnale žene u potrazi za kvalitetnijim i jeftinijim namirnicama.

                          

Tu, u mimogredu se razmijene informacije iz proteklog perioda. 
Ču li ti što ono bi...??? Ne ja. Na čem misliš... 
Ja na ’’Crni mačak’’. 
Uuuuu, ne znam ti ništa od tome. 
Jes jadna. Pojavila se grupa lupeža te se zovu crni mačak, dati zato što operišu po noći. E, kako se juče ulazilo u Obod na razgledanje, oftali su da ima dosta bakra i alata, pa su naćas mimo stražara koji je bio otišao da popije dvije tri u komšiluk, uljegli i opustošili bakar, aluminijum i nečesovi alat. Zamisli, molim te, ukrali su i bormašinu.
BorMAŠINUUUU??? Aoooo. A nemoj molim te.
Jes jadna. Ispostavilo se esu i sve gromobranske pletenice pokrali.
Na Banske stanove???
Eja, ada đe drugo ima gromobrana.
Na Banske stanove su udarili. E, oni bi i na život udarili... Zna li se ko su?
Ja znam esu im glavni oni Pero, oni Dida, oni Bulin...
Ja sam živio u Ivanbegovoj, u samom komšiluku od sabirnog mjesta sekundarnih sirovina. Svima nama iz komšiluka, od kuće do kuće, milicajci Kojo i Tuljan narediše da odma trkom idemo u miliciju. Tamo nas se skupi dvadesetak. Stojimo ćutke i čekamo što će bit, jer nijesmo ništa znali o krađi bakra, aluminijuma i BORMAŠINE . Iz komandirove kancelarije se čuje kako Vejsil(Komandir) galami preko telefona: Aloooou, alooou. Čuješ li me?
Eee, jesi li obaviješten o SLUČAJU?
Nije opet u pitanje BOTAFOGO i oni drugi strani saradnici, no je sad nešto manje značajno, pa ako bi moga časkom dolećet da se zdogovorimo.
Ajde, čekam te. Zdrao!
Poslije nekog vremena dođe Vojo i prozbori tamo nešto sa Vejsilom, pa obojica uđoše kod nas. Zamahnu Vojo pud Paja Kusovca, a na fintu zalijepi šamarčinu Joji Mandiću. Đe ste vinovnici jedni aaa? Sad ima da malo skupite kondicije. Svi idite dolje i ukrcajte se u kamione kod Vasa Radunovića i Nika Bobije Bulatovića. Trkoooom!!! Trupnu dva tri put nogom po podu da nas podsrekne. KamiJoni nas vratiše u Ivanbegovu, i stadoše ispred sabirnog centra za sekundarne sirovine. Komandira i Voja dovede plavim milicijskim fićom, koga smo zvali PLAVA PTICA, Pero Šoć, koji je bio i saobraćajac. Naredi nam Vejsil da prenosimo onaj silni bakar i aluminijum iz avlije u kamione. Trkoooom, i vi dvojica, naredi Vejsil šoferima Vasu i Niku Bobiji.
Zafališe nam oni otkupljivači sekundarnih sirovina što smo onako brzo prnijeli sav bakar i aluminijum, jer, dok smo mi prenosili materijal, Pero Šoć je mastio pendrek po njima.
Afera BOTAFOGO polako pade u zborav. Dugo je i prepričavana. 

Skoro godinu dana.

AFERA ROKE RO

Grahovska ulica se ’’proteže’’ od Vatrogasne pa do Vile sa lijeve, i Zelene kuće sa desne strane. Na prostoru sadašnje Autobuske stanice bio je Vojni stan. Sa lijeve strane Grahovske ulice je betonska ograda Škole Njegoš, a sa desne strane(gledano ka Vili) bio je dubok kanal salidžan klesanim kockama kamena, koji se završavao ponorom koji je bio na mjestu gdje je sad ćošak od ’’Obodove’’ zgrade, tačno ispod stana Kira Banovića. Taj ponor nepravilnog oblika, u ’’prečniku’’ od oko četiri metra je prilikom izgradnje te zgrade prekriven sa četiri čelične šine, pa povrh njih ’’patosan’’ daskama(pontovima). 

Mićun Jovović je ispleo od betonskog gvožđa grede(hepsove, kako govoraše) koje su položene na taj patos iznad ponora, i izlivena je betonska ploča. Praktično, sami ćošak od zgrade je nad ponorom koji je ’’kupio’’ vodu od Centrale do početka Grahovske ulice. Duž toga kanala(sa desne strane) su bili vojni hangari

            

u kojima je bilo uskladišteno puno oružja svih vrsta. Bilo je i nekoliko đipova. Motora sa prikolicama je bilo za svakog od nas. Jedan crveni je bio Jojin. Svi smo śeđeli na svojim motorima, i vozili ga ih u mašti, ustima oponašajući rad motora. Jednog dana poče rušenje tih hangara, pa time i naših igraonica. Sve je uklonjeno jednim Džemsom

                              

kojega je vozio Pančo Đurović 
i Pragom 

                        

Geodetskog zavoda koju je vozio Niko Bobija Bulatović. 
Ostao je samo dio Vojnog stana koji je i sad u istom stanju spolja.
             

Unutra su izvršene prepravke. Najvažnija prepravka je bila formiranje fiskulturne sale. Karike(krugovi) koje su se spuštale i podizale po potrebi, razboj, vratilo, kozlić, konj sa montažnim hvataljkama, dva konopa različite debljine za penjanje, kožne strunjače, đvedske merdevine.. ma svašta nešto. U okviru tog sprtskog centra formirano je fiskulturno društvo ''Partizan''. Vlado Vukić je znalački organizovao rad svih sekcija. 

Beli Jablan, Branko Suri Martinović i Keva su bili ’’Prednjaci’’. 

Masovno smo se učlanili u ’’Partizan’’. 

Baš je bilo divno mjesto za fizičko, ali i za DUHOVNO vaspitanje. 
Jugoslovenski asovi gimnastike(Čaklec, Oblak..) su gostovali. 

Organizovano je i državno gimnastičko prvijenstvo. U ‘’Partizan’’-u je održano i Savezno prvijenstvo u košarci za žene... 

Ma jednom riječju, cijeli jedan značajni život se tu odvijao. 

Nije bilo ’’uličara’’ osim u Bogdanovom kraju. Sva ostala đeca i omladinci su imali razne obaveze u ‘’Partizan’’-u. 
Subotom poslije podne su organizovana druženja – ČAJANKE. Čajne kolutiće i keks su mnogi tu prvi put viđeli i pojeli. Ja prvi.
E, sad se tu dogodi NEŠTO. 
Jedan naš sugrađanin je sa puta u inostranstvo donio NEKE ploče. Bila je i jedna ’’long-plejka’’ ROCK ’N’ ROLL-a CHUCK BERRY-a.

                  

 Sama avangarda rok muzike. E, da. Samo to je dolazilo sa trulog nazadnog zapada. Na omotu ploče slika grupe crnaca. Kad smo o prvom mraku, mi đeca otišli sa čajanke kućama, stariji su ostali i SLUŠALI ČAK BERIJA. U društvu koje je ostalo da sluša ploče je bio i Sreten Begović, koji je odma po završetku sve referisao u SUP. 
Sreten se, inače, stalno potvrđivao kao 

           

dostavljač(Maturanti u Hotelu Park kad potrošiše sav mogući i nemogući repertoar, zapjevaše I :Strojte se strojte četnici. Sreten se izgubi i za tili čas dođe milicija...). 
Ujutro, prije odlaska u školu, ’’Plava ptica’’ pokupi SVE slušaoce ROCK ’N’ ROLa. Oko deset ura ispod Teze prostruji pitanje od usta do usta: 

- Ču li ti ovo za ROKERO, a???
- Čuh, načulo me od Boga.
- Kukuu nama dovijeka, a što ovo bi. 
- A, ne pita me ništa...

S u d i j a

Osamdeset i neke, đaole ga deri, zaboravio sam koje, vraćam se iz pjace kući u Ivanbegovu na ručak. Na ćošku Bajove i Ivanbegove ugledah jednu tek stasalu đevojku, bolje reći još uvijek đevojčicu, đe čuči pri jednoj lipi, pocijepane bluze i rašice, rukama se drži za sljepočnice i rida. 

Podne. 

Narod cirkuliše, ali se niko ne obazire na nju. 

Ne živim stalno na Cetinju, već dolazim ljeti, i nijesam baš u toku sa svakodnevnim životom. Svejedno, priđem đevojčici, bez obzira, iskustvo me uči, na taksirat koji me zbog toga može zadesit, čučnem ispred nje i blago je upitam:
- Dijete, što se dogodilo???
- Jooooj čiko, pomagajte, ako Boga znate.
Suze se slivaju niz prelijepe obraze tako kako nikad ranije nijesam vidio. Suze ne teku iz krajeva oka, nego, naprosto, kao slap iz cijeloga oka da vri.
- Što je bilo, pitam je i najradije bih je zagrlio kao svoju kćerku, ali sam nešto podozriv. Buni me to što ima prolaznika, a niko ni da pogleda. To je nešto što ja ne prepoznajem kao cetinjsko ponašanje. Mora da je nekakva svakodnevica, ali ne vjerujem. Pitam je ponovo:
- Što se desilo? Kako ti mogu pomoći? Čija si ti?
- Joj čiko, molim vas da me odvedete u miliciju. Ja nisam odavde. Sa društvom sam došla iz Budve da vidimo Cetinje, ali smo se pogubili nekako. Tu, kod te prodavnice, pokazuje mi na specijalizovanu prodavnicu sireva, neki momci su hteli da me siluju. Jedva sam se odbranila.
- Kako.... čekaj... stani... , ne mogu da dođem do daha. Koji momci??? Đe su??? Kako???...
- Ogrebala sam jednoga po licu jako, pa su pošli negde, ne znam gde. Vodite me, molim vas u miliciju. Lako će ga naći, jer sam ga baš jako ogrebala.
- Hajdemo. Možeš li ustati???
- Valjda mogu. Tresu mi se noge. Hoćete li mi pomoći.
- Kako da neću. 
Pomognem joj da se pridigne. Baš joj klecahu noge. Malo potraja dok se stabilizovala, te pođosmo pud Banovine u miliciju. 

Gospode!!! 

Milicija na drugom spratu. Jedva se doteturasmo do dežurnog. 
Procedura. Nabada dežurni jednim prstom po pisaćoj mašini, sastavljajući zapisnik. Kad je završio, uzima telefon i poziva nekoga. ’’Druže komandire imam lice ženskog pola... objašnjava ’’slučaj’’. 
Slušaj vamo, kaže meni dežurni, idite dolje na prvi sprat da date iskaz kod Sudije.
Na prvom spratu, u pisarnici, ispričah ono što sam čuo od ’’lica ženskog pola’’. Aha, reče pisar čičkuljave žućkaste kose - šta li je. Sačekajte tun na portik, doke dođe Sudija. Saću ga ja zivnut preo telefona.
Pisar je, garantovano, pozvao mnoge prije Sudije, jer je nastao defile sa izrazitom radoznalošću kroz hodnik. Svi su išli nastranačke I zurili u nas. Naiđe, napokon, jedan omanji čovjek. Ja, lično, takve osobe zovem PRČ. Taj ne prodefilova, već izvadi ključ iz džepa i otvori vrata od sobe 23. Zazvoni telefon u pisarnici na početku hodnika i onaj pisar čečeravi izađe i mrgodno nam reče da idemo kod Sudije u sobu 23.
Sudija, onaj prč, sjedi, garantovano, na poveći jastuk. Dobuje prstima obadvije ruke po stolu prilično dugo i napokon se oglasi:
- Što je bilo? Govori, ali istinito, da ne primenjujem sankcije. Najviše na svijet mrzim kad me neko laže. Jasno!!??
- Ja sam išla tu nekom ulicom i jedam mladić mi je rekao da stanem, jer će da me j*bu.
- Čekaj!!! Kaži tačno doslovice što ti je rečeno!!!
- Paaa, ovaj... meni je jako neprijatno...
- Nema što da ti bide neprijatno. Ja moram sve da znam. Govori!!!
- Ovako... Mala, dođi ovamo da te je**mo.
- Tako ti je rekao?!
- Da, baš tako.
- Ne lažeš???
- Ne. Stvarno mi je tako rekao i sva trojica su mi prišli i počeli da me čerupaju.
- Tu, na sred ulice?!?!
- Da.
- Đevojko, imaš li ti ogledalo???
- Imam.
- Pa, kako ti nije jasno da si izazovna???
- Molim???
- Nema što da moliš. I ja bih te sad iz***ba ođen, da nijesi dovela ovoga.... Ajd sad mrš odolen kurveče jedno. Mene si našla da foliraš. Ti, matora drtino, reče meni, ti ostani da se mi nešto popričamo malo..... Ona ''osoba ženskoga pola'' izađe, a Sudija će meni oštro:
- Bi li ti malo na Goli(OTOK) da te pošljem a?
- Ne ja. A zašto bi me slali?
- Opaaaaa. A, bi li malo pendreka po rtenici prije no te gilaknem na Goli?
- Ne. Ne bih.
- E, onda mrš u pizdu materinu. i da znaš, nijesi baš dobrodošao ovdje na Cetinje. Ajd’ mrš. I jezik za zube. Mrš.
Predveče ispričam događaj društvu i vidim da ih se nešto ne dotiče silovanje u sred podneva na sred ulice. Žigalj, pjan po običaju, preśeče:
- Znamo mi te, koji su. Bucaju ženama po budvanskim plažama kupaće kostime ispijaju gostima pića po kafićima.
Ej, nemoj da se kačiš sa Sudijom, što ti ja zla oću, reče mi jedan koji ne bijaše ''mokar''.
- Ko je Sudija? pitan skoro šapatom.
Ada , Laličić, kako ne znaš? Pazi se ti od njega, što ti ja zborim. Taj je spreman sve da uradi.

Eksploatacija momaka i Đevojaka na cetinju

Ne znam da li da prvo opišem eksploataciju momaka, jer će opis eksploatacije đevojaka prije privuči pažnju. 
Elem, valja najprije ojasniti u čemu se sastoji ta eksploatacija. Ova, o kojoj ću prozboriti dvije tri riječi je nagrdila Cetinje kao kuga. Kako? Zveči pitanje. Evo kako:
Vojni rok u SeFeReJotu su služile sve osobe muškoga pola od navršenih 18 do 27 godina životne dobi.
Služenju je predhodila regrutacija, odnosno detaljan zdravstveni pregled, pa poslije toga određivanje roda vojske u kojem će zdrava osoba muškoga pola sa navršenih 18 godina odslužiti svoj rok.
Ova regrutacija je uz ogromnu nelagodnost zbog skorog odlaska negdje u neku kasarnu imala i jednu zericu, ajde da kažem, zadovoljstva za mene. Koje mi je to bilo zadovoljstvo? Regrutaciju, ljekarski pregled su obavljali nekolicina ljekara raznih specijalnosti. Momci su u gomili bili goli potpuno. Tada su meni bili interesantni momci kojima su, predpostavljam, tetke, babe i majke tepali :Kuronja tetkin, kuronja babin, kuronja mamin i oni su do toga dana živjeli u ubjeđenju da su zaista kuronje. Ja sam izbjegavao ’’vojsku’’ raznim marifetlucima i bio na regrutaciji četiri puta. Prizor sa kuronjama je svaki put bio isti. Izbečene oči i otvorena usta zbog munje koja je ’’kuronju’’ ošinula kad je saznao da je ustvari SMOKI babin, smoki tetkin, smoki mamin...
No da se vratim na glavnu temu. Svi rodovi vojske su se služili dvije godine, osim Mornarica. Mornarica se služila TRI godine. O tome je i pjesma ispjevana:

Mornarica ne nosi kaiše,
Zato služi godinicu više.

Cetinjski vojni referenti Stanko, Mirko i Krsto su raspoređivali regrute u rodove vojske.
Od 1945 godine do dana kad je Mornarica izjednačena sa ostalim rodovima po trajanju vojnog roka Stanko, Mirko i Krsto uputiše u Mornaricu 754 momka. Prosta računica kaže da su to 754 godine dana, pa se pitam što su 754 momka u punoj fizičkoj snazi mogli uraditi za godinu dana. Mota mi se po glavi da su mogli lopatama i krampovima probit tunel kroz Đinovo brdo. 

Jes vraga. 

Promijenili bi klimu u Cetinju, jer bi primorska klima prodirala kroz taj tunel, pa bi morala da se mijenja iz korijena vojna koncepcija odbrane Cetinja u slučaju neprijateljske agresije. Nikad nijesam saznao da li je postojala koncepcija za slučaj prijateljske agresije. Šalu na stranu, ali koliko je samo novca izgubljeno u 754 domaćinstva cetinjske Opštine. 754 GODIŠNJE plate i ostali prihodi. Poljoprivredni radovi po domaćinstvima iz okolnih sela cetinjske Opštine.
Kad sam se konačno dokopao rešenja o nesposobnosti za službu u JNA u mirnodopskom stanju, nijesam propuštao za živu glavu da ’’vadim mas’’ Stanku, Mirku i Krstu koji mi jednom prilikom kaza opravdanje zašto su toliki momci poslati u Mornaricu. Reče mi da su u dogovoru sa SLUŽBAMA smirivali Bogdanov kraj u kom je postojao i odlično radio kupleraj i da se momci nauče da plivE. Đaola. Moj brat Ljubo i dan danas pliva ka śekira bez držala, a odrobijao je sve tri godine.
Kad je Ćiro Đurđin pošao u Šibenik u vojsku, Đurđa je u Elektron kod Raška kupila radio i po vas dragi dan vrćela ono puce ne bi li našla Radio Šibenik, pošto je Ćiro služio u Šibeniku. Kako joj nije pošlo za rukom, iznijela ga je i razbila u sto komada na cimenat(trotoar) pred kuću.
Ilustracije radi, iz kuće u Ivanbegovoj ulici broj 41, koja ima osam soba(osam domaćinstava) u Mornaricu su Stanko, Mirko i Krsto uputili: Nika Bobiju, Đoku Žabonju, Vala Ženkulicu, Vlada Teniku, Vaska Tula, Milana Đabožderi, Milorada Začirskog, Branka Ćetka i Ljuba Bukinu. Deseti sam trebao biti ja da zaokružim cifru, ali sam nesposoban.

Eksploatacija momaka i Đevojaka na cetinju

Kad su stasali sinovi, a bogami i poneke kćerke glavonja koji zadobiše carstva na bojnim poljima Drugoga svjetskoga rata, najčešće krijući se po lominama..(...’’Tadijer komandijer Peśo ostro komandova: JUNACI BORCI, IZIDITE IZ LOMINA), uputiše se primjerima roditelja u najprofitabilnije zanimanje RUKOVODIOC(PartiNski). Odabrani – najzaslužniji borci izboriše slanje svoje đece u kumrovečku školu, poslije koje im je SVE bilo moguće.

                             

Tamo, u Kumrovecu su se zbližili zajedničkim životom i zajedničkom idejom. Sklopljena su, ono što se kaže, doživotna prijateljstva. Tu, među polaznicima kumrovečke škole bilo je osoba raznog profila. Bio je, recimo, sin jednog molera, koji je uz to bio i farbar, kome su 1945. godine prilikom pretresa kuće(kako bi ga SekLetar maka iz kuće sporadi žene mu – opisano u knjizi ’’KO DRMA CETINJE SA TRI MET(r)A FORE’’ – ŠTAFETA ) pronađene četiri talijanske puške. E, ali žena molerova, ne da je bila vješta i isposlovala oslobađanje muža, već je isposlovala na onu rabotu i prijem muža - meolera farbara u više partiNske krugove. E, sin takvih roditelja ’’zaglavi’’ prijem u kumrovečku školu. U Kumrovec je upućen i sin jednog od sastavljača spiskova za strijeljanje i kasnije za deportovanje na Goli Otok.
Kvalitetan kadar, mora se reći.
Poslije škole svršene polaznike drugovi ’’ozgo’’ rasporediše po Opštinskim Komitetima đe se odlučivalo o svemu, pa i o životu i smrti.
Sekretar Opštinskog Komiteta Leskovca isposlova izgradnju lokalnog puta Svođe – Crna Trava i u dogovoru sa drugovima iz Kumroveca sastavi izvođače radova pod, tobož, OMLADINSKOM RADNOM AKCIJOM. Tri brigade su sastavljene. Omladinska brigada N.H. ‘’Ružica Vasikić’’ – Pančevo; Omladinska brigada ‘’Zemun’’ i Omladinska brigada ‘’Đorđije Lopičić’’ – Cetinje.
Kako je na Cetinju sastavljena brigada za ekploataciju?
Fizički jače momke su aktivni politički radnici, članovi Komiteta, profesori geografije i matematike obarali na popravni ispit. Kako bi kome momku bila zaključena jedinica iz geografije, na velikom odmoru bi mu prilazio Cuca Živković i otud odovud bi mu u povjerenju rekao da mu on, Cuca, može srediti da 100% položi geografiju na popravnom. To znam iz ličnog iskustva. Naravno da sam bez razmišljanja pristao, jer se kod Duśana TEŠKO,gotovo nikako nije moglo proći. Duśanovo pitanje iz GEOGRAFIJE: ''Buđenje svijesti afričkih naroda uz osvrt na kolonijalizam’’. Ajde položi majčin sine, ako nijesi došao na popravni ispit u brigadirsku uniformu.
Autobusima do Titograda, vozom 2 dana i 2 noći do Sarajeva. Iz Sarajeva do Beograda i onda vozom do Leskovca. Kamionima do sela Tegošnica u improvizovani logor od vojničkih šatora sa slamom prekrivenom vojnim dekicama(ćebadima).
Radilo se krvnički kako bi se oborila rekordna norma od juče. Dobijali smo doručak, UŽINU, ručak i večeru. Onu užinu ću pamtiti do smrtne ure. Dobijem pogolem ćibak leba i CIJELU konzervu paštete SAMO ZA MENE. Ta užina i jedinica iz geografije su me žestoko sprečavali da ne pobjegnem. Čim je razradio sa okolnim seljacima trgovinu namirnicama, Komandijer Radivoje Labudović nam ukide CIJELU paštetu za užinu i repete za ručak i večeru. Jedna konzerva na dvojicu, a ubrzo i na trojicu. Ostrvio se Labudović baš. Radne cipele su umjesto nas nosili seljaci iz okoline.
Konačno, jednog dan uždila kiša koja nam nije dala da idemo na ’’trasu’’. Dokoni, počesmo, najprije stidljivo, a poslije žešće da se dogovaramo kako da stignemo do Leskovca. SVI smo imali jedinicu iz geografije ili matematike, a selo gdje smo bili je bila divljina u bukvalnom smislu. Kamion nijesmo viđeli. Autobus? Što to bješe? Dakle, bespuće do Leskovca i jedinice iz geografije i matematike nas spriječiše da pobjegnemo.
Nedugo po povratku SekLetar cetinjskog Komiteta kupi pogolemo imanje u zavičaju nadomak samoga jezera.
 

Eksploatacija cetinjskih Đevojaka – učenica.

Jedan Profesor cetinjske gimnazije, malo naćefleisan na proslavi dana Škole veoma glasno, a kako bješe tada ustao, svi umuknuše, te u mukloj tišini reče pomenuti vaspitač: ’’TEŹAK JE ŹIVOT NAS PROŚVJETNIH RADNIKA. GLEDAMO KAKO OVI ŹENSKI PUPOLJCI ĆVJETAJU, A MI NE MOŹEMO DA UŹBEREMO PONEKI’’.
Jeste dotični bio bogalj sa vidljivim fizičkim nedostatcima. Nije imao desnu ruku i lijevo oko, što se nije moglo ničim zakamuflirati, kao što je jedan drug član Komiteta kamuflirao nedostatak jednog uha kojega mu je krmača odgrizla, a govorio je da mu je u ratu metak otkinuo to parče, pa je stalno nosio kačket nakrivljen tako da je prekrivao skoro cijelo uho. Sve do dijela na kom ženskinje nose minđuše. Za njega je Mijo Banović govorio da je dao uho za Skoplje kao pomoć poslije katastrofalnog zemljotresa.
E, vaspitač je imao ruku – protezu i stakleno oko. 
Ti nedostatci su vukli za sobom određene osobenosti psihološke prirode, što nije nikakvo čudo. Nikako nije mogao sakriti mržnju prema učenicima koji su malo ili malo više lijepo fizički izgledali. Gaga Sekulić – jogaš(bilder), razvijotko od metr sa ramena na rame nije moga dobiti dvojku kod njega, ama baš nikako.
Kad je vaspitač izgovorio ono o pupoljcima, đevojke već dobro, što se kaže, zađevojčene značajno razmijeniše poglede i tada započe eksploatacija.
Jedna učenica, politički veoma aktivna, dijeljaše otoman u NU ’’Jovan Tomašević’’ sa jednim, pa sa drugim profesorom, a u školi sve čiste petice. Jednu drugaricu koju Bog bješe baš obdario ljepotom, a kako biva ostavio je oskudnu sa inteligencijom, veoma lako privedoše u NU(Narodni Univerzitet) i još lakše na oni otoman. Veoma brzo se raširi krug korisnika otomana, pa se problem ’’rasporeda’’ morao rešavati.
Proširio se krug na devet korisnika učenica. Sve učenice nijesu mogle baš dugo bivati van kuće.
Problem je riješen tako što su svih devet Profesora ’’ušli’’ u zajedničku kasu i kupljena je jedna ’’Zastava 750’’ srge boje

kojom su prevožene učenice ljeti u ono te se zove Hotel na Rijeku Crnojevića. Ključeve od dvije sobe je držao Spasoje Mirkov Perunović, pa kad bi ljubavnici naljegli, jedan bi istrčao iz auta i uz oni uzmiduh od uzbrdice došao do Spasojeve kuće da uzme dva ključa i dvije šterike(svijeće) i da plati. 

U one dvije sobe su bili po dva kreveta, ali samo šušte prekrivene vojničkom dekicom(ćebetom) sa crvenom prugom po sredini. Bili su i ormari, ali sa izvaljenim vratima. Astal je bio improvizovan od deset opeka(cigli) prekriven starim novinama. Stolica nije bilo. Śeđelo se na krevet za vrijeme svukovanja i pripremnih radnji. Šteriku, kutiju šibica i ključ bi ostavljali na onaj sto od opeka da ih Spasoje ujutro pokupi i ponese kući za sledeću veče. Normalno, rastegnuo bi ono ćebe po krevetu kao svaki dobri hotelijer.
Zimi se odilo na Lovćen u planinarski dom, ma dosta rijetko zbog snijega, iako je bilo drva za loženje. Išlo se zimi, uglavnom, u Buljaricu u dječje odmaralište koje je bilo zatvoreno, ali su ključevi bili u jednoj fijoci(škafu) od pisaćeg stola u N.U. ‘’JOVAN TOMAŠEVIĆ’’
Ta nastava je trajala više od petnajes godina. 

Učenica koja je bila u vezi, regrutovala bi novu, najčešće zbog jedinice iz matematike i tako u krug. Ruka ruci.
Posljedice nepažnje prilikom odnosa je popravljao Rajko ginekolog, koji prvi kupi na cetinju volkswagen bijele boje

kojega Gane nazva folcvagina, a docnije đevojačka suza.

Mnoge učenice su se udale za svoje vaspitače iz ovih ili onih razloga.

                Meeeaaaaaa!!!!

Čim se završi sezona ljetnjih odmora, drugarice davačice posebnih usluga krenu u obilazak unutrašnjosti kako bi dopunile budžet do sledeće žetve po primorju. Dvije davačice posebnih usluga Cecu i Lelu ''istovari'' kod ''Vile'' neki Bojanin šofer. Vele da je to bio onaj te je vozio Fapa ''iz leakeata''.

 
Koga su zatekle Ceca i Lela u gluvo doba noći??? Nikoga osim noćobdije Đoka Leźu

                    

 i Vakulicu Stanišića. Upoznaše se i zamoliše Đođu i Vakulicu da im pomognu oko smještaja. 
Aoooooooo, zaklikova Đoko. Moj dobar prijatelj radi u Hotel. Lakoćemo. Aooooo. 
Nerado prihvatiše, jer su očekivale smještaj sa zaradom, pa odoše do ''Granda'' 

Kad ih porti(je)r Stanko Marović ugleda, svijes mu se prevrnu. Bio je nepismen, a trebalo je koješta zapisati. Kao noćni portir je bio namješten od strane ''službe'' zbog drugih razloga. 

Oprostite, ali nemam na raspolaganje nijednu sobu. Ža mi je, ali što ćeš. Takva vi je situLacija, govori im Stanko dok kažiprstom i palcem pravi pokrete kao da isteže bradu. 

Aoooooo, zaklikova Đođa. A nemo brate Stanko. Đe će naćas konačit ove dvije ljepotice. Nije mlogo ostalo do zore. Daj im onu sobu te je u rezervu. Aooooo. Jedva, na sto crnija jada izmoliše Stanka da iz fijoke izvadi ključ od sobe. Ključeve od slobodnih soba bi po prijemu smjene trpao u fijoku, ako SLUČAJNO ko nalježe, da mu može potvrdit da nema slobodnih soba. 
Odoše Ceca i Lela u onu sobu za rezervu nevesele, jer od prihoda za ovu noć nema ništa. Đoko i Vakulica pređoše u salu za plakanje, da nastave svoje noćobdijanje. Sala za plakanje je bila RESTAURANTE. U tri reda su bili postavljeni stolovi, a na dnu sale je bio kamin. Ustvari, bila je to imitacija kamina, jer nije bilo komina(dimnjaka). Stalno bi Dese nakončavala novine, suve piske i drva, tako da izgleda kao spremno za potpalu. Kad bi restoran bio pun, ja šćah ugrabit priliku i uždit one novine da se vatra upiri. Vazde je bilo, tu u park, suvih piska i grančica koje bi Dese naslagala u kamin, i vatra bi se jedanak uždila. Kako nije bilo komina, dim bi preplavio restoran i nagonio suze na oči gostima. ''Operaciju'' sam ponavljao bezbroj puta, pa restoran dobi naziv SALA ZA PLAKANJE. 
Ceca i Lela su ''ordinirale'' po Cetinju. 

U Hotel bi dovodile klijente danju, jer Stanko nije dozvoljavao nikakvi ‘’kupleraj odenake’’. Poslije nekoliko dana sretoše se Đođa i Vakulica sa Cecom i Lelom koje im rekoše da moraju ići. 

Aoooooo, ada nećete dati tako brzo odit, zavapi Đoko. Moramo, znate.... vrlo rado bi ostale još dugo, ali moramo na posao. 
Ne morate za to da brinete. Imamo mi prijatelja koji će vam dati bolovanje koliko gođ budete šćele. Ajmo odma u Socijalno. 

Pojma Đoko nije imao o bolovanju, jer je direktno iz Vojske penzionisan. Nema on pojma da bolovanje ''daje'' ljekar. Doguraše se nekako, zbog Đođinih popravljanja pobrkanoga i kako ne valja, do Opštine i svečano saopštiše portiru Jovu Jablanu da idu kod Sava u SOCIJALNO. Uđoše svi četvoro kod Sava.

             

 Ceca i Lela śedoše na ponuđene stolice, a Đoko i Vaso ostaše da stoje. Đoko malo ispopravlja pobrakano, pa reče Savu da su došli da im napiše bolovanje za ove dvije ljepotice. Gleda Savo čas Cecu čas Lelu. One, standardo, plavuša i garavuša, atraktivno obučene sa rašamo poviše koljena. Prekrstile noge, pa sinuli košeti(butine) ka sunce jarko. 
Ne mogu vam nikako dati bolovanje, jedva izusti. 
Aoooooo, zaklikova Đođa. Nemoj da si takav brate Savo....
Ne dolazi u obzir, i kviNt. Oštar je Savo kao britva.
Otud, odovud, ali Savo viđe da ni one dvije ne znaju ništa o radnim odnosima, pa se pravi važan, i ne da bolovanje. Neka one misle da je on nekakva budža. Nepokolebljiv je, i ne ispušta iz ruke pernicu koju je umučio u mastiljaru još onda kad su ušli kod njega. Ceca i Lela skontaše da tu nema pomoći, a i nije im trebalo bolovanje, već ih ''doguraše'' Đođa i Vaso. I onako je na Cetinju slaba ''žetva'', ustadoše, priđoše stolu i upitaše Sava:
- Druže Savo, a da li bi vi hteli malo pi*ke???
- Meeeeeeea ???? 
Razrogači Savo oči i ispade mu ona pernica iz ruke, pa se zabode u nekakve spise koje je do tada obrađivao. Ljuljaše se ona pernica dok Savo, pošto ustade i podboči se, poče recitovati:
- ADA, NUTKALI SU ME U MOJ VIJEK I NJEGUŠKOM PRŠUTOM I CRMIČKIJEM VINOM I VIRPAZARSKIJEM SUVIJEM KRAPOM I DODOŠKOM SUVOM UKLJEVOM I CEKLINSKOM RAKIJOM I KRAJNJANSKIJEM SIROM.... ALI ME JOŠ NIKO NE NUTKA TOM STVARI.

 BRACKI  BRAT

Džoka, Kanjo, Miko, Prinkle, Burgle I ostail Boškovići śede u kužinu sa braćom od strica Njakom, Pakom, Bokom, Vekom, Pekom…. Puše I ćuteći kuju planove za budućnost.

Džoka: - Aoooo tto je ovi plapon ovako crn?

Kanjo:  - A mora bit bate ka se ovoliko fuma I loži.

Miko:    - Evo tu I didovi potrnjeli.

Šupkile: - Bogomi tte se morat krettit ovija dana.

Džoka:  - Lako je reć, no okle ni pare za molera.

Boko:   - Ada ja ću vam okrečit. Samo kupite materijal.

Burgile: - Ti kada si nam isti brat, a ne od strica.

Boko:   - Ada brate ne može nas sve jedna majka rodit.

Kanjo:  - Pa ka ćemo?

Boko:   - Mene što se tiče śutra. Ja sam naredan.

Miko:   - Date pare da idem s brackijem bratom da kupimo materijal. On zna što sve treba.

Supkile: - Dobro dborit nema tto.

Kupi se materijal.Izneseno mobilje iz kuće I Boko špaRKlom čisti zid.Zakači zgučak novina kojima je bio zatisnut komin.Ukaza se dobar smotak para.Obazre se da vidi ima li ima koga. Pošto su svi bili izašli, da ne smetU, Boko one pare tutne u njedra. 

Kad braća dođoše da vide kako rabota napreduje, Boko izvadi paru iz njedara I naredi najmlađemu Šupkilu da ode I kupi sangvića I piva da se ođen pije.

Džoka:   - A nemo se trošit brate.

Boko:    - Oću vala, pa da je ne znam što.

Donese Šupkile veliku torbicu sangvića I gajbu piva, pa svi navališe da iju I piju.Kad sve pojedoše, izidoše da ne smetaju Boku. Poslije uru vremena dođoše da vide kako ide rabota.

Boko:    - Šupkile, ajde donesi nam onija sangvića I piva da se ođen ije I pije. Ovo je poštena kuća.

Niko se ne glaska.Boko vadi paru iz njedara I sokoli Šupkila. Ajd ajde, ti najbolje kupuješ.

Poslije četvrte ''ture'' punija usta viče Kanjo:

- Ovakvoga brata niko nema.

Miko:     - Ne u cijelu pjacu.

Džoka:  - Ne no ovakvoga brata nema na cipancijeli svijet. Da okreči, da ovoliko časti, to ne može niko ka naš brat.Vazde ima.

Svi veselo graju I potvrđuju Džokine riječi. To je trajalo do kasno. Boko reče braći, zatvarajući vrata, da niko ne ulazi da se bolje osuši. 

Sledeći dan, I još nekoliko dana se ponavljaše ''radnja'' dok nijesu falile one pare.

BILJARDA I DRUGI MUZEJI 

Uljegoše Talijani u Cetinje, grad HEROJ odozdo od Donjega Polja kroz špalir razdraganih Cetinjana. Na fotografiji koju mi Murta ne da da objavim(a preklinjao sam ga) ne vidi se nobo od kapa bačenih u vis.          

Kraljev podoficijer sa okačenom sabljom im pročita sa balkona Kraljeve rezidencije:

''КАРИ И НОСТРИ ЛИБЕРАТОРИ, БЕНВЕНУТИ ИН НОСТРО, АНКЕ ВОСТРО ПАЕЗЕ, АСПЕТАТИ ТАНТО ТЕМПО ФА.....''

Useli se Komandijer Talijanski za svu Crnu Goru Pircio Biroli sa svoijem štabom u Rezidenciju Kraljevu(danas MUZEJ), I živjeli su I radili tu do kapitulacije Italije. 

Dođoše grdne Švabe I po primopredaji vlasti I ostalog, zapisnički, pedantno(a što im je to trebalo?) u knjige konstatovaše da u Rezidenciji od sveg iventara nedostaju ČETIRI STAKLA ZA FENJERE koji su polupani prilikom upotrebe. 

Na drugoj fotografiji, koju mi Murta ne da da objavim, vidi se kako kroz centralni centar Cetinja korača zloglasni Kajper, komandijer njemački za svu Crnu Goru. 
Nije naoružan, niti ima bilo kakvu pratnju. Što mu treba u Cetinje - grad HEROJ.

Kad su glupi i neobrazovani Njemci ostupali, načinješe detaljne zapisnike(a ne znam što im je to šćelo) o svemu i svačemu. 

Iz popisa se vidi da ne nedostaju čak ni ona četiri stakla na fenjerima(svih 55 fenjera su kompletni).

Uljegoše(oslobodiše) Partizani u Cetinje. 

Postrojenim borcima ispred Rezidencije na čelu sa komandijerom Peśom, ONAJ Kraljev podoficijer sa okačenom sabljom poruči sa balkona:

''ДРАГИ НАШИ ОСЛОБОДИОЦИ, ДОБРОДОШЛИ У НАШЕ И ВАШЕ МЈЕСТО, ТОЛИКО ДУГО ОЧЕКИВАНИ....''

Taj podoficijer Kraljeve i partizanske vojske je sa još dvojicom dobrih DRUGOVA sastavljao spiskove za STRIJELJANJE Cetinjana(pretežno su na spiskovima bile najljepše Cetinjanke).

Taj podoficijer Kraljeve i partizanske vojske je 1948 sa još dvojicom dobrih mu drugova sastavljao spiskove za deportaciju na Goli Otok(to je ono mjesto - taj otok, za koje DRUG Tempo veljaše da prvi put čuje. Kakvi, veljaše, Goli Otok???To su izmišljotine narodnih neprijatelja).

Sad trenutno(23. avgusta 2010. godine) nedostaje, fali 2213(dvije hiljade dvjesta trinajes) komada pokućstva I ostalog inventara iz Kraljeve Rezidencije. Za svaki '' PREDMET'' postoji uredan revers koji su potpisali DRUGOVI oduzimači (što? je li im ko možda branio). 

Onomadne javno priupita Joco o tim reversima i učinje mu auto buhaaaa. Za dlaku je preteka, jer je bumba bumbnula dvije tri sekunde ranije.

    CETINJSKE KIŠE(TOĆI LI)

Kad počne da naodi na Cetinju, teško da neko može znati kad će prestati. Ajde što šopa iz svega mozga, no vjetar zasijeva. Lumbrela ne pomaže. Kiša foji ukoso, a vjetar oće da prevrne lumbrelu. Nikako da se sabraniš. A tek kako samo vrše. Kapi koje padaju na platno od lumbrele, žestinom prodiru kroz ono platno u najsitnije kapi. Izaći se mora, iako ne prestaje da pada po nekoliko dana. Bar da se kupe najosnovnije potrebštine.
Po kuća nije ništa bolja situacija. Stari rasušeni prozori ne dihtuju. Štuk je otpao sa svih stakala, pa voda ulazi ćerana vjetrom kroz hiljade pukotina. Tigle su većinom ispucale od starosti i nevremena koje su pregrmjele, pa kroz pukotine i ispod njih vjetar ugoni li ugoni kišu koja sa polako sliva i nalazi po plafonu razna mjesta kuda će protočit. Sačekuje se u razne posude i nema od spavanja ništa dok kapi koje padaju sa plafona vardaju po onim posudama. Kad, napokon, prestane kiša, ostanu žute fleke po plafonu.
Jednog jutra Koro i ja odbacismo ujaka na JAT da ide prvijem avionom u Titograd. Na onu klupu ispred jatove poslovnice śedi Kaćo. Pozdravimo se i kad ujak ode autobusom pud Surčina, śedosmo kod Kaća da popričamo. Što se radi? Kako je sa zdravljem?  I sve ono uobičajeno. Đe si se uputio, pitam ga.
- U Australiju, u Adelaide. Tamo imam zajedničku izložbu sa jednijem Talijanom.
- Oooo, baš fino.
- Jes. Imam aviJonsku kartu. Sve mi je plaćeno. AviJon mi polijeće u 23,45.
- Imaš li što isplanirano do tada?
- Ne ja ništa, no ću ođen da čekam.
- Da ti kažem nešto. Mi smo školski drugovi, a i da nijesmo, ja te ne mogu puštit da na toliki put ideš sa beogradske ulice, no idemo sad kod mene kući da se malo odmoriš, pa doveče Koro i ja idemo da te ispratimo.
- A oću li?
- Nema oću li, no idemo jedanak.
Stignemo brzo do mojeg stana na Novom Beogradu, jer jutrom rano i nema saobraćaja.
- Evo nas Kaćo. Ja ovdje živim.
- U ovu kućerinu?
- Da, da.
- Na koji sprat?
- Na jedanajesti.
- Uuuuu, ako ću se itros penjat na jedanajesti sprat, u maniti lik pasa.
- Ima lift. Četiri lifta.
- Zisto neću, no me vrći na Jat.
Ajd' ne izigrai, reče mu Koro i podovati ga ispod miške. Dade mi znak da ga i ja podovatim. Kaćo nije skoro ni dodirivao zemlju, jer je prilično manji rastom od mene i Kora. Ugurasmo ga nekako u lift. Skameni se Kaćo čim je lift krenuo pud gore. Kad se otvoriše vrata na jedanajestom spratu, izleće ka metak, a razrogačio oči. Uh, uljegosmo u kuću.
- Oli rakiju?
- Oću ako ti je dobra.
- Najbolja.
- Ondar daj.
- Oli kafu, sok neki...
- Oću ako imaš šurupa od maline….
Pričamo o svemu i svačemu, pa dođe na red i ona izložba u Italiju.
- Kako se završi oni kastig u Italiju Kaćo?
- Koji kastig?
- Kako koji? Jesu li te apsili Talijani zbog izložbe?
- Ne mene zbog izložbe, no zbog plakata.
- Što zbog plakata? Pravi se Koro nevješt.
- Ništa. To je bilo nešto bez veze.
- Pa kako to da te apse bez veze, pita ga Koro.
Kaćo ćuti, I ja objašnjavam Koru. 

Plakatirao je Kaćo izložbu i napisao Grande mostra d'arte (velika umjetnička izložba), a preko cijelog formata ukoso KACO (kod Talijana nema Ć). Ovo kaco je izazvalo negodovanje, pa je zbog toga imao nepredviđene troškove. Morao je da plati komunalcima da uklone sve ''sablazne'' plakate, a podosta ih je izlijepio.
Dok objašnjavam Koru što znači na Italijanskom kaco, Kaćo pomno razgleda plafon.
Jel' vam se dopada plafon?, pita ga anuma. To je sad nova tehnologija.To se zove spušteni plafon. Dobar je termički, a posebno zvučni izolator.
- Aaaaaaa, je li? A TOČI LI VI ?
- Đe može da toči Kaćo, upadam, misleći na to da ima još šest spratova iznad mene.
- A koje si tigle meća?
- Bešnehtmekleft Švedske.
- Ooooo Švedske. Sve Švedsko je dobro.
Koro utrča u kupatilo jer ga je podušio smijeh. Da zabašuri smijanje počne neprirodno kašljati. Čuš Bešnehtmekleft? Čuš švedske tigle…?
- Što je Koru te onako kašlje?
- Ništa. Ka' da ti ne znaš?
- Ne ja. okle da znam.
- Ada znaš da je teški tuberan.
- To mi je novina sad.
- Jes jadan, kako nije. Četiri puta je krv bača u Brezovik.
- Uuuuuuu, nijesam znava. Ima li đece?
- Ima petoro i svi su tuberani.
- Uh, sad se śetih. Moram odit odma kod nekija rođaka, esu mi rekli da ih ne preskočim.
- Dobro. Poslije ručka.
- Ako ga mogu išta okusit, u maniti lik skaka.
- Koroooo, izađi otud jer će Kaćo da ide.
Izlijeće Koro iz kupatila i pokušava da zagrli Kaća sve govoreći da ne dolazi u obzir da snahi udara nogom u trpezu, no da se prvo ruča, pa tek onda. Kaćo se bori, ali ga Koro skopa, pa još oće da ga ljubi i time odobrovolji da ostane. Tu je nastalo jakanje po predsoblju.
Dobro kad moraš, ma si reka da nemaš nikakvih obaveza. Sad kad moraš, ja ću te ispratit.
Dati nećeš ti, no domaćin...
Džabe je Koro ljubio moju đecu, džabe sam ja iz njegove čaše pio. Nijesmo mu mogli utuvit u glavu da smo se šalili.
Viđi, da ti rečem.Strašno mi je milo e ti ne toči.Ti si sreTni čojek, reče mi Kaćo pred polijetanje aviona za ADELAIDE.

LEVOR

Nekada, ono dok još nije bilo ovih kamera za nadzor, da mu oca očinskoga, tamo onome ko ih izmisli, te ostavi Cetinjane da masovno gladuju, odilo se feribotom u Italiju da se malo nabavi potrebština. Dok su se Žabari avizali, izgradiše se kuće po Cetinju samo tako.

Ja sam često išao u Italiju kao turistički vodič(licencirani brajko moj).

Pita me jedne noći čuvar hotelskog parkinga da li se može nabaviti JEFTINO levor u Italiju. Kažem mu da ću se raspitati kad odem sledeći put. Bio me naša zvek od njega. Svaki dan me šapatom pitao jesam li mu vidio za ONO.

Saznam da se oružje u Italiju LEGALNO može jednostavno kupiti kao svaka druga roba.

Ugostiteljsko preduzeće ''Avala Budva'' napiše preporuku SUPu za izdavanje dozvole za nabavku oružja. Komandijer budvanskoga SUPa Stefanjel Radunović izda dozvolu, i moj drugar pođe sa prvom grupom koju sam vodio u Italiju. Poveo je Pavao Klać i ženu u Italiju.

Ona nikad prije, a ni poslije toga  nije ni na Cetinje ni u Budvu išla. 
Zorom u pojatu, iz pojate u polje, iz polja u pojatu, iz pojate u kuću. Jedina promjena je bila neđeljom kad bi  Pavao doša na slobodni dan. Tada je njen krug bio drugačiji. Kuća-pojata, pojata-polje, polje-pojata, pojata-kuća, pa pod Pavaom na razonodu.

Napuštiše oboje grupu po izlasku sa feribota. Dogovorismo se o terminu povratka sa ostatkom grupe, jer im nije bio potreban vodič za tu vrstu turizma. Pileta šofer ‘’MONTENEGRO’’ je znao đe treba da ih vozi i odoše u specijalni šoping.

Odma ode Pavao Klać u trgovinu samnom, ako što zapne da pripomognem. Nađemo prodavnicu oružja ‘’FRATELLI BERGONZI’’. Igraju Pavau oči ka na ulju. Levora svih vrsta i kalibara na stotine.

Uslužni žabari kad viđeše permeso iz policije zadovoljno iznose kutije raznih pištolja. Pavao razgleda. Proba kako mu koji ‘’leži’’ u ruku. Odluči se, ipak, za BeretLu. Utefteri žabar sve u njihov tefter. Ponudi municiju, ali se predomisli kad razabra da Pavle nema permeso za nju. Završismo posao i odosmo nazad u pansiJon. Poslije pet dana vrati se Pileta sa grupom iz Firence i uveče se ukrcasmo na feribot. U barsku luku dođoše milicajci i carinici da na izlazu od broda završe posao. Red se otegao, jer su svi puni razne robe i pokušavaju da što više prošvercuju. Svako sa svojim prtljagom prolazi između tri milicajca s jedne i Uroša Dabanovića carinika s druge strane koji mi s vremena na vrijeme šeretski zaprijeti, jer se smijem njegovoj ogromnoj nosurdi. Primiče se polako Pavao ka ‘’tunelu’’. Ispred njega ide žena mu, a on još izdaleka namiguje milicajcima i Urošu pokazujući kažiprstom lijeve ruke na ženu, a desnom rukom ‘’okida’’ levorom naprazno. Dolaze na red. Milicajac Milivoje Đuričić uzima pasoš da udari muhur, a Uroš strogo pita: 

-                     Imate li nešto da prijavite za carinu?

-                     Za česa???

-                     Za carinu. Što to imate u tašni. Da vidimo. Aoooo??? Za česa veliš a??? Pištolj!!!

Zgrabi milicajac Milivoje onaj pištolj, a oni drugi dvojica je zgrabiše ispod miške.

-                     Lele mene u doooooom, zaleleka Pavao. A, đe mi obraz uze, kuku meneeeeeeee danas i zanavijeeeeeeeeeeek.

Poče da bije ženu ispred sebe nogama i rukama, sve ponavljajući e mu obraz uze. Puštiše milicajci ženu, a njega izguraše napolje. Žestoko im se otimao sve u namjeri da još tuče ženu. Gužva samo takva. Strpaše ženu u ‘’Plavu pticu’’ i odvedoše je u Stanicu.

Na red je iza Pavla bio Ljero, koji je okačio tri lumbrele za kolijer. Čega je sve imao, htjedoh viđet, ali me Pavao odvuče da idemo u Miliciju.

Tamo nam nijesu dali da uđemo, nego smo čekali na jednu klupicu ispred. Prašti unutra pisaća mašina, taman kao kad kiša daktilografiše po cetinjskom trotoaru. Izađe žena, kojoj su oduzeli pištolj ‘’pri pokušaju ilegalnog unosa u zemlju’’  i pita Pavla:

-                     A, što me utuče onako čojaku?

-                     Muč ženo.  Častiću te sad pola porcije ćeLapa.

-                     Česaaaa?

-                     Po porcije ćelapa sa crnijem lukom.

-                     Kako ću očistit luk ovako ubijena čojaku?

-                     Ništa nema da čistiš. Platiću.

-                     A okle ni pare???

-                     Muč ženo. Bogati smo. Prenio sam devet komata. Izvući ću i onaj oduzeti ere imam dokumente, no smo se zbunili. Razgrnu Pavle kaput da ona vidi levore zađenute za pojas:

Viđi  ho ARSENAO!!!

ZLOTVOR

U dno ulice kad prođeš kroz portik u avliju, na sam kraj bila je jedna šupa sa svih strana opšivena ter-papirom pričvršćenim letvama, nekako bez reda. Nije imala nikakvog prozora, a ćunta od dimnjaka se iskosila, tako da se kokot nije moga obrtat ni po najjačem vjetru. Ustvari u tom ćošku od avlije i nije bilo vjetra. 
Unutra, đe su živjeli naš drug i majka, vazde je gorela sijaličica ne jača od petnajes svijeća. 
Naš drug Danilo, tako se zvao, nije imao oca, a nikad mu nijesu dolazili rođaci, jer mu je majka, kako govorahu babe, pogriješila. 
Danilo je bio kopile. 
Veoma su bile neprijatne situacije na početku školske godine kada su se nastavnici ’’ upoznavali ’’ sa đacima. Uvijek je nastajao neprijatan tajac kad bi neki nastavnik Danila pitao za ime oca. Prolazilo je nekad više, a nekad manje neprijatnog vremena dok bi nastavnik shvatio situaciju.Tek u sedmom razredu nastavniku poljoprivrede Danilo kao iz puške odgovori da mu je ime oca Panto.
Danila smo svi voljeli jer je bio mnogo pošten i volio je da se druži i igra sa svima. Kad smo prerasli ulične igre, razdijelili smo se prema afinitetima na nekoliko grupa. Bez obzira na postojeće razlike, svi smo uveče rado išli kod Danila u ’’Kazanegru’’. Najčešće bi igrali ’’baba’’ u bokal vode ili deset-dvades frnjoka u nadlanicu. Igrali bi ponekad i poker, ali je ’’čip’’ bio frnjok u glavu ili u nadlanicu. Obično bi se natrpalo u kazanegru po desetak drugova. Na sredinu prostorije je bio astal sa neobično čudnim krivim nogama i četiri stolice koje su se potpuno razlikovale. Uz ’’zid’’ prekoputa kreveta je bila jedna zelena klupa na koju su mogli da śednu četvorica. Na krevet su obično śeđeli trojica.’’Padale’’ bi parodije na popularne pjesme, obično sa poslednjeg festivala u San Remu. Ljubica, majka Danilova je uvijek śeđela u ćošak kod kantunala na jedan škanjić i ćutala. Četvorica koji bi za stolom igrali karte, ćutali bi zaokupljeni praćenjem igre.Tek kad bi neko već bio siguran da neće izgubiti, pridruživao bi se pjevanju, i tako sve dok ne bi ostao jedan koji je izgubio. Tada bi svi učestvovali u navijanju i alakanju prilikom ’’izvođenja’’ frnjoka, ili ispijanja bokala vode. Ispijanje je moralo biti na ’’dušak’’. Jednom prilikom je Danilo izgubio, a igralo se u trides frnjoka u glavu, koje su imali da ’’ispale’’ po deset ostalih trojica igrača. Paljenje frnjoka je bilo dobro uvježbano, pa je dobro opaljeni frnjok odzvanjao u glavu. Poslije petog-šestog frnjoka koje je Danilo primio, ustade Ljubica prvi put sa onog njenog škanjića.
’’Čekate malo’’ nadjača alakanje. Čekate! Daću vam kvarat vina da se svikolici opljanite ka pič.e. Nastao je smijeh i alakanje. Kvarat vina na deset momaka...
Opet jednom kad se društvo iskupilo u kazanegru, a ulog na ’’babe’’ je bio jedan otučeni emajlirani bokal od dva litara vode, svi su stojali oko igrača i u tišini pratili igru. Igra se bližila kraju i nije bilo izvjesno ko će popiti onu bokalčinu vode. Tišinu prekide Kiro koji dreknu:
- Što podilaziš lišom? Idi u krasni ku..c!
Lubica skoči sa onog škanjića, podboči se i reče:
- Nemo mi spominjat toga zlotvora u kuću!

     SOFKA

U kuću Pajevića, u Savovom dijelu, Idžo, kao stari poznati i priznati sportski radnik ''smjestio'' je kancelariju SOFK-e. 

Ulazna vrata su po vas dan bila otvorena, ali skoro nikad niko nije bio u kancelarijU. Jednog dana oko podneva bješe svratila čistašica da pogleda po kancelariji treba li dolaziti popodne da pospremi. Nije bilo nikakvih tragova nečijeg boravka kao i obično, pa ona iskoristi priliku da malo krpom pobriše stolove. U taj njen posao zazvoni telefon i žestoko je prepade. Poskoči i reče:

Đaoli te slomili u sto komeatea, što me prepeade.

Pošto je telefon uporno zvonio, čistačica Radmila bojažljivo podiže slušalicu.

- Alooo. Je li to SOFK-a?

- Nene. Spušta odmah slušalicu, ali ''prokletnik'' opet zazvoni. Diže slušalicu, a ''onaj'' opet:

- Alooo, je li to SOFK-a???

- Neeee-ne!!! Ljutita spušta slušalicu. 

Telefon opet zvoni, i ''onaj'' će opet:

- Alooo, je li to SOFK-a?!?!

- Neeee-ne, čueš li? Spušta slušalicu, i brže bolje svukuje plavi mantil sa džepom na prsi, da se preobuče i uteče, ali telefon ponovo zvrca li zvrca. Napokon diže slušalicu, a ''onaj'' će:

- Alooo, ko je tamo?

- Što e maždrpcu jedan? Esi li se uždio a? Nema ti odenake nijedne Sofke, no idi neđe drugo da se oladiš.

- A, ko je to?

- Nema Sofke odenake, no traži neđe drugo ladnicu da se oladiš!!!

- Ko je pored telefona???

Uuuu, zbuni je ovo ''pored telefona'' pa brzo izgovori:

- Odenake Radmila, nema ti Sofke odenake.

 ANESTEZIOLOG

U srećna vremena, kad se imalo okle i imalo za trošak, a sve na račun radnoga naroda, Direktor cetinjske boNice Danilo I organizova simpozijum radnika medicinske struke ONE Jugoslavije. Uz veliku podršku partinskoga vrha, ono, imaš odriješene ruke za organizovanje, finansije I tako to, bješe organizovan baš veliki simpozijum.

Nije Direktor štedio na pozivnicama, a I rečeno mu je odonud okle se veli, da ne štedi.

 Poslije referata, śelo se za tavuline da se krka na oba brka, a bogami da se srkne koja ''mučenica''. Kad se društvo, u zlo doba noći, nakitilo, Direktor okuražen alkoholom odvoji neku sestru, i s njom otetura na sprat ''Granda''. 

Jutro je. 

Direktor se budi i proteže, pa kad napipa nekoga pored sebe, đipi iznenađen situacijom a i izgledom DRUGARICE. Da prikrije iznenađenje, a izbirikan političkim radom ''prepade'' je. 

- Znate li vi ko sam ja? 

- A kak ne gosparu. Vi ste Liječnik. 

Iznenađen činjenicom da se ne sjeća ni đe je, ni okle je, ni kako je dospio tu, ali izbirikan minulim radom u bolnici, pribra se brzo i nastavi sa povijenom glavom, tako da mu brada dodiruje prsi, pa zadebljanim glasom reče:

- Jesam, jesam, i to specijalista. 

- Znadem gospon. Vi ste anesteziolog. 

Razrogačio oči Direktor. Vidi potpuno nepoznatu ženu, ljepoticu, a govori dalmatinski… ali prevejani političar se snalazi u svakojakoj situaciji:

- Tačno! A, kako znate???

- Nijesan vas ni osjetila...

SMRT MAHMUD PAŠE BUŠATLIJE

    

UČESNICI:

Joja Dušanov – najljepši Balkanac po sopstvenom mišljenju. Kad digne desnu obrvu ‘’na feder’’, ljepšega nema na svijet bijeli – mišljaše.

Boro Gonzo – nosonja. Dobio nadimak po Gonzu iz Mapetovaca.

Ćiro jogaš – narodni stvaralac. Slikar sa isklesanom tehnikom klesanja konja po fasadi kuće.

Koćo Dušanov – vlasnik motornog vozila ‘’Pobjeda’’

Mahmut Paša Bušatlija – Turčin poznat po zaostavštini sopstvene glave na Cetinju.

Dogovaraju se u ''Tursko'' - našli su đe će, Boro, Joja i Ćiro jogaš da idu u Tuzi da potrguju. Dogovore se koji će dan odit. Čuli to turski žbirovi i dojave Mahmut Paši Bušatliji. Bušatlija pozove mobilnim Ministra odbrane, a ovaj odma ‘’ digne’’ vojsku na uzbunu drugoga reda uzbune. Vojska se odmah spremi za ratni pohod I dejstvovanje i Mušir raportira Paši da je vojska spremna za trenutno dejstvovanje. Spreme sve što je potrebito i u onaj dan kad je Cetinje ostalo obezglavljeno odlaskom Bora, Joje i Ćira, koje je ''Pobjedom'' poveo Koćo, napadnu i zapale Manastir. Znao je lukavi Bušatlija i Mušir da moraju odma uteć, e mu nije čekanja da se vrate Boro, Joja Dušanov i Ćiro jogaš.
Kad su bili u povratku iz Tuzi, ljuti na same sebe zbog loše trgovine, na Carev Laz Boro viknu Koću da zaustavi ''Pobjedu''. Što je bilo, upita ga Koćo, koji jedva održa ''Pobjedu'' da se ne utuli, e ako se utuli mrka kapa. Kad će ko naljeć da ih povuče da upali, Bog sveti zna.
- Namirisa sam ga!!!!
- Koga???
- Onoga Turčina. Eno se skrio u lomine.
- Jeli, jes?  

Izađoše svi iz ‘’Pobjede’’, a Joja podiže lijevu nogu na kolobran koji je bio malo nakrivljen, valjda je udario u njega Niko Bobija onom Pragom iz Geo Zavoda. Niko nije bio nikad pjan, nego je Praga bila tvrda na volan, pa mu ćaše pobjeć volan kad mu se oznoje ruke. 

Danu izađi, ooo Bušatlija. Danu izađi da vidimo ko je ljepši. Ti, ili Jovan Dušanov. Evo dajem ti riječ da neću podizat obrvu, povika Joja iz svega mozga.

Proradi sujeta, i prevari se Mahmut Paša Bušatlija, pa izađe iz onih lomina. Dok je prilazio na bjeleg Joji, otresaše prašinu sa Versaće odijela i kad je zagledao je li sve čisto i kad je podigao jednu nogu da očisti prašinu sa cipele o zadnjem dijelu nogavice, Ćiro jogaš iskoristi taj tren nepažnje i oslabljene ravnoteže i proburazi ga po sred sredine srca onijem glijetom te je s njim klesa one konje na fasadu od kuće. Živoga ga zemlja ne dočeka. Okidoše mu glavu jednijem britvulinom i śedoše u ''Pobjedu'', pa poitaše da pripomognu Lali u gašenju požara i da utješe ucvijeljeno Cetinje.

GORGONZOLA

Ono kad se konačno ‘’otvori’’ privatni sektor, kad je mogao da otvori privatnu ‘’radnju’’ ko je imao za to uslove koje zadovoljavaju inspekcijske i druge norme, nagrnuše Cetinjani kao i svi drugi po cijeloj Crnoj Gori. Otvoriše se prodavnice po Cetinju, tako da je u jednom trenutku skoro svako imao neku butigu. S pravom se postavljalo pitanje ko će kupovati, kad svi prodaju.

Dvojica rođenih Cetinjana smisliše genijalno rešenje. Otvoriće butik sireva sa svih meridijana. Takvog, pa ni sličnog, nema nigdje u svu Crnu Goru. Otvoriše butik u Ivanbegovoj ulici po svim najmodernijim standardima koje ima čuvena, u cijelom svijetu, prodavnica sireva u Parizu ‘’TOUS LES FROMAGES’’.

Opštinske krvopije ne daju nikakve benefite u vidu grejs perioda, ili umanjenje poreza i ostalih dažbina za vrijeme uhodavanja. Ništa. Plati i radi.

Što da očekuješ od referenta kojega je uhlebio bliži ili daljni rođak iz zabiti, koji je bio u to vrijeme ‘’Bog i batina’’. Sjedi u kancelarijU i čuva stečeno. Od ranije je uhodana staza udomljavanja bliže i daljne rodbine. U tim zabitima odakle su dovedeni nije bili nikakve škole, pa shodno tome, svi su bili totalno nepismeni. 

Rođak, glavonja, dovede beljemeza, smjesti ga u stan i za prvinu će raditi kao kurir. Poslije dobije dodatak da bude redar na utakmicama i javnim priredbama sa sve crvenom trakom na desnici ruci. Desnu ruku je po vas dragi dan drža podignutu u rame i odmaknutu od tijela. Poslije toga u Opštinu kao referent. Pošto je bio neznanstven svakome bi odgovarao: ‘’NE MOŽE TO’’. Ako bi se neko slučajno usudio da pita zašto ne može, dobijao bi odgovor: ‘’NE DA TAJ I TAJ’’. Ovo taj i taj je bilo ime i prezime onoga od koga je strijepljelo cijelo Cetinje. 

E, ajde majčin sine kod toga i priupitaj ga. U najmanju ruku si mogao umjesto odgovora dobiti pitanje: ‘’OLI TI MALO NA GOLI  A’’? Ovo ‘’GOLI’’ je značilo Goli otok – najsurovija robija.

Dovitljivi ljudi nađu mogućnost da prijave radnju sa jednom trećinom radnog vremena. Sve dažbine su bile jedna trećina.

Razumije se da su radnje radile po vas dan i noć.

Drago Marinaja je radio na svim mogućim radnim mjestima, pa dospje da radi kao KOMUNALNI INSPEKTOR. Obilazi Drago radnje, a Vasko kontejnere i ostale lame za smet. 

INSPEKTORI.

Vasko je po prirodi bio bolećiv, ali ne prema svakome. Poneko je mogao bačiti smet pored kontejnera. Kontejneri (kotanjere) su bili bez poklopca, jer su ih prisvojili, da ne kažem ukrali, stojseri, pošto su im bili zgodni da u njih onako ovalnim zamiješaju cimenat, pa ga s vremena na vrijeme ljuljnu da se ne stvrdne dok se ne potroši. Ništa ne može odit u štetu.

Vasko je patentirao način kako da dozna ko je bačio smet nepropisno. Raščeprkao bi kesu sa smetom i našao na neki koverat ili nešto drugo đe piše ime i prezime. Odma bi zapuca na vrata počinioca i strogo mu priprijetio da to ne radi, e bi druga, kunući se u Zoricu.

Dođe Drago Marinaja jednog dana u butk sireva. Ispregleda sve papire, frižidere, vitrine, magacin i pošto je sastavio obrve u ljutitu formu, kaže vlasniku: VIĐI DA TI REČEM. TO ŠTO TI JE MALA SIJALICA U MAGACIN I TO ŠTO U WC NEMA VODE I TO ŠTO STE PRIJAVILI JEDNU TREĆINU RADNOG VREMENA A RADITE PO VAS DRAGI DAN, BIH VAM PROGLEDA KROZ PRSTE, ALI ŠTO U HLADNE VITRINE DRŽITE BUĐAVI I SMRDELJAVI SIR, E TO NE MOŽE NIKAKO.

SIMPOZIJUM 

бу Мiкоś Stankov iz Komana.

Stane Kokot je bila čistačica kod nas u Komercijali Oboda. Jedne godine, nesretni Ćiro Mihaljević i ja izboksujemo da je pošaljemo na odmor preko sindikata u Vrnjačku Banju. Kad se vratila otud, došla je kod nas dvojice da nem prenese utiske sa provoda iz bratske Srbije.

Bilo ih više no stotinu, pripovijedše, nekakvija pjesnika u hotelj. I jedan od njih dođe kod mene za sto i pita me okle sam. Ja mu reci, a on odmah poče da recituje Njegoša. Mene ono milo, i ja ponešto znam o tome, i tu smo ti śeđeli i uživali bogami više no uru. Ćiro je pita: "

-              Je li to bio neki ‘’simpozijum"? Stane:

-              Ne, no zgodan ka vila u goru moj Ćiro"!

KONOBARICA

Stara autobuska stanica je bila na ćošku Dečanske i Novice Cerovića  preko puta Vladina Doma. Dugo je tu poslije selidbe stanice na sadašnju lokaciju bila potpuno oronula kućica koja se mogla svaki čas srušit. Sad je na mjesto te kućice nikao novi hotel.
U okviru te jadne stare stanice radila je i kafana. 

Kakva bi to stanica bila bez kafane?
Oženiše roditelji našeg druga Veselina, nekako prije vremena. Svatovi su odili pješke za mladu jer se nije moglo drugačije zbog velikog snijega. Kad su svatovi kasno popodne dolazili pjevajući, na ćošak Bajove i Ivanbegove, grupa momaka iz škole Gauča, koja je radila popodne, počeše grudvama snijega da gađaju i mladu i svatove, koji, kad ih momci dobro ''izbombardovaše'', utekoše što su ih noge nosile pud mladoženjine kuće.
Mi smo svi zaviđeli Veselinu, sve do onog dana kada je treba da ide u vojsku. Veselina, ka tri četvrtine cetinjskih momaka, oni Referenat iz vojnog odsijeka, posla u mornaricu.

Tri godine.

Osta mlada, skoro dovedena. Nađe joj svekar zaposlenje u kafanu na stanicu da radi. U prvo vrijeme je radila kao čistačica, a polako je počela da služi  goste. Gosti, kalibra takve kafane su još ujutro počinjali dolazit ćefni, i poslije još koje čaše počnjali bi da dobacuju konobarici, pa da je poslije štiplju и drpaju. Ona se u početku nekako slabo branila, pa su šoferi, kondukteri i ostali, sve žešće kidisali na mladu. Pošto su je čašćavali ponekim kusurom, ona se sve manje otimala, dok je jedne večeri Peruta Marboro baš ištipa a da se ona ni malo nije branila.
Prvim mrakom bi došli dva mlađa brata Veselinova da preže snahu, jer je starom svekru bilo nekako sumnjivo što mu snaha dolazi sva izgužvana, i sa sve više i više para. Slao bi u ''kritično'' vrijeme dvojicu od gomile sinova da ''čuvaju'' snahu.
Peruta Marboro je najviše navaljivao na konobaricu, i svaki put kad bi ona nosila ambalažu u avliju i on bi išao za njom.
Jedne večeri kad su se Peruta i konobarica nešto duže zadržali u oni mrak od avlije, braća, đeveri se primakoše da dobro osmotre što snaha toliko vremena tamo čini. Kad su se prišunjali, imadoše što viđet. Snaha leži na kutije od ambalaže a Peruta joj među noge. Radi li radi. Čuš radi? VEZE.
Stariji, Milan, odma razabra što se događa, pa poče skakati trupe, bupati se pesnicama u glavu i lelekaše iz svega mozga:
Lele mene Veselineeee, danas i zanavijek za tobououoom. Kućo iskopanaaaai, leeeeee leei.

RIJEKA CETINJA NIJE POSTOJALA

Braća Lgatori Lule(koprohagineia) I Milo čitali Studiju Dr. P. Radusinovića o rijeci koja je proticala kroz cetinjsko polje, a pošto je Lule pažljivo slušao pripovijedanje svog I ne samo svog političkog mentora I glavnokomandujućeg resavske škole pri ‘’Centralnoj’’, dobro mu se urezala u pamet osionost I ljubomorno gađenje svoga mentora Śkumbe dok je pripovijedao o naučnom radu čuvenog Doktora P. Radusinovića. Posebno se, onako ružan, pripovijedač kreveljio na podatke koji se odnose na geografiju Cetinja.

JA OVO SVE DEMANTUJEM!!! Uskliknu pripovijedač na kraju.

Lule vjeruje u sve što PartiNski koloviđa reče I kao svaki poslušni vojnik Partije, bez pogovora slijedi rečeno.

Milo śedi na jedan škanj I čita, a Lule leži bandačke podlakćen na travu ispod murve. Kako koja zrela murva pane na dohvat ruke, Lule je ćapi I mljašteći izije.:

    - Viđi, da ti rečem, laže kea peas, pa neka je po sto puta doktor taj Radusinović, prokomentariše Lule pročitani dio I sa slamkom u ćošak usana protetelja sa po usta: Čita’ dealje!

Mikiša je završio sa čitanjem žureći dako I on ugrabi koju murvu, sklopi korice I konstatova:

    - I ja velju! Leaže pa da je trista putea doktor.

    - Śutra ja idem na izvor obocki, a ti Mišo tačno na uru popodne da me zoveš sa donjopoljskog ponora.

    - Dobro. Zdogovoreno.

Ode śutri dan Luka do Oboda autobusom, a Mikiša legne sa glavom nad ponorom. Od korica bloka za crtanje broj pet napravi trubu I na uru, kad je odcuka ‘’Vladin Dom’’ počne da tuturiče Lukeaaaa, Lukeeeaaaa….

Pop Komnen Radusinović, taman sio da ruča, ču buku, hitro ustade I strča do ponora da pomože ako je nečija kravica upala u ponor. 

Viđe Mikišu kako tuturiče. Jedva se pribra, pa ga zami kući.

 Lule došao prugom do blizu Oboda, pa siđe do izvorišta Rijeke Crnojevića. Sluša, ali ne čuje ništa. 

Vrne se na Cetinje da konstatuje da nema od rijeke Cetinje ništa, pa pošto ne zateče Mikišu kraj ponora, ode kući. Nađe Mikišu poviše kuće đe se sakrio u jedne lomine I počne da ga bije.

    - Što nijesi činijo kako smo se zdogovorili, no sam se džabe lomio pud Oboda I plaća autobuske karte?

    - Jesam, no me pop Komnen izagna.

    - Aaaaaaa. Što zboriš? To je znači to. Pop nas je stio spriječit da oburdamo teoriju njegovog rođaka. E, nema sad druge. Teorija je lažna, pa neka je po sto puta doktor! 

Muči jado. Nema našega Duke u trista držeavea. Samo se priśeti kako je demeantovea ono za Centralnu.

    - Ja to nijesam čuo.

    - Jes jado moj. Samo je reknuo: NETAČNE SU PRIČE O CENTRALNOJ BIBLIOTECI.  JA SAM TO DEMANTOVAO.

   - Iiii?

   - Što iiii? Kad ON reče, to je reknuto.

BOŠKOVIĆI

Petrana je rodila deset sinova i bila noseća sa jedanajestim đetetom.

Poslije drugoga sina Stevan je odlučio da ćera sve dok ne išćera popišulju. Zašto? To samo on zna.  Zlobnici vele da je čuo kako se đevojke mogu dobro prodati u Murino, Čakor, Gusinje, Plav... , ma mu posao nikako nije htio krenut.

Petrana se jakala stalno sa troje đece. Jedno je vodila za ruku, drugo je držala na prsi, a treće je nosila u sebi(u sebE). Kad  bi rodila,  ono sa grudi bi spuštila na zemlju, pošto bi odagnala ono koje je do tada vodila za ruku, a ono te je rodila nosila bi na grudima. Gavroš Pešukić, pjaniji no obično,  oće da je pita pauzira li kad, pošto svake godine rađa, pa onako pjan ne može baš da složi pitanje, već joj kaže:

- Petrana, lebati, j*beš li se ti kad?

- Mrš otolen fukaro jedna fukarska. Ja to nikad nijesam radila. Idi pa pitaj majku, gade jedan grdni, nagrđeni. Govno ti turin izio. Esi čujo?

SRPSKA VERZIJA:

U OBRADI.

Stojanka – Stoja, evo dvanajesta godina od kako je niko nije vidio a da nije bila noseća. Posle trećeg sina njen Radisav – Comba*, odlučio da tera dok ne istera kćerku. Zašto? Niko ne zna, osim ako nije planirao da je proda, pa da uzme dobre pare za nju. Stoja je večito bila sa troje dece. Jedno je vodila za ruku, drugo bi nosila na grudima, a treće je bilo u stomaku. Kad bi se porodila, odgurnula bi ono koje je vodila za ruku. Ono koje je nosila, spustila bi i njega vodila za ruku, a ono tek rođeno bi nosila na grudima i dojila. I tako u krug. Jednoga dana dok su se njih četvoro šetali pored zadružnog doma, Voislav – Durunga**, pijaniji nego obično htede nešto pitati Stoju, ali onako žestoko nakresan nije moga sročit ono što je hteo, nego zabalavi: 

- Ej Stojo, majke ti... jebeš li se ti ti nekad a??? 

- More marš odatle kretenčino pijana. Ja to nikada u životu nisam radila. Jel’ znaš?

- Da, da nego ti je Košava tu silnu decu nanela. 

- Beži bre! Idi kući bre i pitaj majku i sestre, a ne mene poštenu.To celo selo zna.

- Uh bre. Zaboravio sam da si ti još nevina, ali ispod pazuha..

- Ma izeš mi nogu kad stanem u govnu. Eto ti.

* COMBA je rupa za balege i pišaću iz štale. 

** DURUNGA je greda koja povezuje prednje i zadnje točkove zaprežnih kola.

D o k t o r

DOKTOR NAD DOKTORIMA

Strašno sam se ijedio na Direktora cetinjske bolnice kad ono zaposli neku ljekarku od ko zna kud, a tih dana je na Cetinju bilo SEDAMNAJES nezaposlenih ljekara na Birou. Još kad se pomoću prijave boravka zaposlene doktorke oformi čitavo naselje njenih sunarodnika na Zagrablju, ćah iz čapre iskočit. Povrh svega, rekoše mi, da se Direktor nije omrsio u čas zaposlenja. Što je mnogo, mnogo je.

Do prošle godine se zbog toga nijesam htio ni javit Direktoru, iako smo školski drugovi. Sjetio sam se i da  jedino njegov otac nije išao kod roditelja druge đece da se žali na njih, no je išao PRAVAC u školu da se žali Direktoru škole Dušanu Lauševiću. 

E, prošle godine zakučih što je mogući razlog  te je preskočio onih SEDAMNAJES ljekara koji su čekali zaposlenje. 

Dođoh na Cetinje zbog promocije trećeg izdanja knjige ''OVOGA NIĐE NEMA'' Veska Stevanovog Pejovića. Tokom noći poslije promocije mi je pozlilo. Jedva izađoh iz noći. Lola i Vasko Lipovina me u dekicu ponesoše u HITNU POMOĆ.Vidim kao kroz maglu, jedva dišem i čujem. Legoše me na oni otoman i poslije ne znam koliko vremena dođe DOKTOR. Gleda u plafon i pita: ''ŠTO MU JE?'' Lola mu kaže kako mi je pozlilo... DOKTOR mi meće kažiprst, srednji i domali prst sa straneđe su nokti na čelo, i poslije pet-šes sekundi sa podbočenom lijevom rukom PLAFONU saopštava: TRIJES SEDAM SA JEDAN! NIJE MU NIŠTA!!! Vasko Lipovina mu snishodljivo izrecitova:

- Doktore, on ima tri bajpasa, tri stenta, pa još dva stenta, dijabetes gravis, hipertenziju, hiperglikemiju, pejsmejker, jedan lakši i jedan malo teži šlog i još nešto, no se ne mogu sad śetit...

- Doooobro, onda može POLA INFUZIJE. Nije njemu ništa. Znam ja dati ponešto. 

Iznesoše me Lola i Vasko i autom pravac u Titograd. Iz titogratske Hitne ambulantnim kolima pod rotacijom pravac u KORONARNU JEDINICU dvanajes dana. Poslije toga dvadeset jedan dan na odelenje poluintezivne. Poslije sedam dana strogog mirovanja na INTERNO, ambulantnim kolima na Aerodrom pa za Beograd. 

Prof. Dr. Seferović ođen u Beograd me pita šta se to desilo(zna me jer sam njegov pacijent). NIŠTA PROFESORE! IMAM SAMO TRIDESET SEDAM SA JEDAN, mjereno ultra novom metodom. 

Nešto mu ne šćah otkrit novog stručnjaka, no neka se i dalje muči sa pacijentima. Poslije cijele ove komeNdije bi mi jasno zašto Direktor Milo nije stiJo da primi nikoga od lokalnog kadra. I dalje sam dobro ijedak na njega, ali zbog drugih rabota.    

PISMENI ZADATAK IZ SRPSKOG ЈЕЗИКА, JEDNOG CRNOGORSKOG DŽOGANJA:

Taj Џогањ је био мало жешћег калибра. По повратку из Кумровеца гдје је са одликом завршио специјалну политичку школу, а како се у школи веома истицао у дјелатностима достављања тајни руководиоцима школе, то је сходно пропратном писму - карактеристикама, одмах упућен у Београд у САВЕЗНЕ функционере безбедоносних служби.
Ево његовог састава на писменој вјежби из Српско-Хрватског језика из III разреда Гимназије;


------- ЈЕДАН ДАН РАСПУСТА--------

Била у нас једна џора. Та џора кад се набривала пасала у конобу и ушушкала се у једну пљеву. Само јој је турин виријо из онија шужбина. Имали смо и једнга мачка срге боје те су му ноге биле бијеле. Баба вељаше есу му то чарапе па је она тепала и зборила рапе. А звали смо га ћиго иако није био црн ка габељи, но је био срге боје. Кад је припекла крушка небеска они се мачак ушума у конобу и кад је видио они турин од оне џоре те се била ушушкала он се сурдукне и ћапала ону јадну џору за ћушу мислећи дати еје хајдук. Она је џора била у највиши тврдосан и млого се престравила па је ђипалакнула и фрделе низ долине. Ципанцијели дан смо провали да је ужденемо у конобу. Не би је угнавали да је није угнала ноћ и глад те се полако прикрала и легла крај корита. Морали смо је заклат четврти дан, иако није била претила, јер је стално стрецала а нарочито ноћу. Нема друге но је снијевала онога мачка и у сан се гицала. Мачак се неколико дана крио по онија ломина и кад се прикучио ђед га је гађа једном палицом и умало га ћаше ђаолу дат, но је мачак загреба у оне ломине повише куће. Није додио. Потље два мјесеца неки Лалевићи из Грможура пушташе глас на пазар на Ријеку Црнојевића е је нађен мачак под волат од млина испод Велета у Милатовиће вас престрављен и офуцан. Оставили су га код Спасоја Бушковића да га он дадне кад се појави власник. Ја сам паса за њега ма је опет загреба у ломине кад ме офта. Остали смо тако без џоре и без маџора.
Соправитељ и сочинитељ В. Л.

POKAJANJA _ SAHRANE NA CETINJU

Svirao sam u ''Muziku'' i tako prisustvovao ''službeno'' mnogim sahranama.

Muzika je u prvinu svirala na sahranu nekog glavonje, a poslije kad se otvorila mogućnost da ožalošćeni plate muziku, skoro da nije bilo sahrane bez muzike. A, umiralo se na veliko

                          

 
Dio uplate je otimao SAVJET ZA PROSVJETU I KULTURU, a ostatak smo dijelili mi koji smo učestvovali u ispraćaju. Od tada ima i anegdota. Tražio sam Slobu Armušu: Pozajmi mi pet stotina, dok neko umre.
                                          

                      

Skoro svi su šćeli muziku(vala će taju svirat muzika, pa da nećemo leba jesti).

                                  

Pero miš kuca na ajfonu: Mama, spremi leba, masti i cukra dok spratim ovoga mrca.
Muzika bi dolazila desetak minuta prije no što će ukućani ''dignut'' mrca, da bi u tom trenutku odsvirali ''SRCE MAJKE'' i pošli na čelo sprovoda.
Najveći broj patulja sa pokajnicima bi dolazio baš tada. Ispred kuće u Škrku bjehu postavljene klupe i stolice na kojima su śeđeli ranije prispjeli pokajnici. Na stolici pored samih vrata, odmah do poklopca od skrinje śedio je Gorčin Todorović i pušio. Kako je dolazila koja patulja, redom su lelekali preminulog, a Gorčin se sve vrijeme boo kažiprstom u prsi. E, jednoga je Gorčin ''upecao''. Kad se podbočio coknuo je iz svega mozga: Ohooooo oooo, lele mene(gorčin ga fiksirao i cuka se kažiprstom u prsi) Gorčineeeee. Otrese glavom ka da mu je snijeg napadao, pa nastavi: Ne no Stevaneeeee, bratska dikoooo, prijatelje među prijateljimaaa... Bi što bi. Gorčin i dalje cukaše kažiprstom u prsi, ali nikoga tom prilikom više ne ''ugrabi''.
Došao sprovod sa Cetinja u Baice i kad se stišao žamor, pope se čojek na jedan spomenik i poče:
Tužni skupeeee. Pričeka da mu se vrne odjek od Pišteta, pa nastavi:
Vidite li ovu mrcinu te je odenako otega papke i nagoni mi suze na oči da mi duša vene i srce se cijepa. Kad se śetim do ičer je skaka po ovija krša ka jarac, a sadako da mu nijesu stavili ove petobanke na oči, zurio bi praznijem pogledom u nebesa na koja je pasa...

Poginuo momak na lovćenske serpentine baš na prvi dan nove godine. Sahrana, i pope se čojek na dva krsta. Jednom nogom na krak jednog krsta a drugom se raščepio do kraka susjedog krsta. Drugi januar. Snijeg sitan ka brašno, a vjetar šiba samo tako. Onaj čojek poče: 
Omladinooooo, mladostiiii, što činite jeb@ vi pas mater sad i zanavijek. Što činite. Što ginete? Imate li mozga, za vazde vi oca j@bem, stoko bezglava. Svekolike ve treba oškopit navi čas. Mršte otolen svikolici.